Već četiri godine...

Idemo dalje...

Bre...

BULEVAR ZVEZDA

    Beograd. Bulevar Revolucije. Noć. Čuju se samo automobili kako jezde negde ka Ustaničkoj i diskretno češkanje dežurnih pandura. Odjednom, u mraku, iza ofucane tramvajske stanice, nešto mrdnu. Kako koji pandur pućne, tako niz ulicu, od stabla do stabla, jedva čujnim koracima, protutnji neka tamna silueta.
    Odmah za njom, pojavi se i druga, mnogo krupnija, silueta, zatrča se niz trotoar, obori zaključanu tezgu sa gaćama, zveknu glavom o drvo, glasno zabrekta i prevrnu se na leđa. Odjeknu čitav Bulevar. Silna buka prenu jednog pandura koji, uplašeno, protrlja oči, zapasa stomak i otrča pravo do kola, cimajući rame usnulog kolege.
    "Radisave, budi se, sunce ti ne jebem!", drhtavim glasom, šarajući, čkiljavom, svetlošću baterijske lampe po okolini, procedi pandur.
    "Šta je, bre, Mile, šta te spopalo? Što ne spavaš, čoveče?", mamurnim glasom, zevajući, upita drugi pandur.
    "Ustaj, Radisave! Imamo situaciju, crni, Radisave!", panično, zacvile Mile.
    "Kakvu, bre, situaciju, đa'oli te znali! Da nisi, opet, poteg'o nešto iz pljoske ili, možda, nešto ružno sanj'o?", upita Radisav, lagano se pridižući i trljajući oči.
    "Ma kakvi sanj'o! Neko lomi tezge po ulici, a čuje se i nekakvo, sablasno, brektanje!", odgovori Mile, stresajući se od jeze.
    "U, jebote bog! Da nije duh Mome Kapora?!", smrznu se Radisav u sekundi.
    "Ko će ga znati! Možda ih ima više!", još uplašenije, dodade Mile.
    "Eto, lepo je meni moja žena govorila: "Radisave, nesrećo, drži se ti poljoprivrede!", a ja, budala, jok, 'oću u Beograd, jeb'o me Beograd! A da nisu neki ekolozi?!", iznervirano, grunu Radisav.
    "Ma kakvi ekolozi, oni pasu travu, a ovo ima, barem, dvesta kila!", uzdahnu Mile, neveselo.
    U tom trenutku, ulicom se prolomi, jeziv, odjek motorne testere, a iz mraka se, ponovo, začu, potmulo, brektanje. Radisav i Mile se odsekoše, počeše, nekontrolisano, da drhte i da, unezvereno, šaraju lampama po nebu.

ĐILASOV KOD

    Trenutak kasnije, panduri se uhvatiše za pištolje, podigoše baterijske lampe, značajno se pogledaše i, lagano, proviriše iznad haube, direktno u mrak.
    Na polovini ulice ugledaše razbijenu tezgu sa gaćama, a pored nje nekakvu, crnu, gomilu koja se uvija. Sa druge strane ulice zjape, poluotvorena, vrata od kombija Gradskog zelenila. Radisav se naroguši, zasuče brke i povika:
    "Stoj! Pucaću!".
    "Ne mrdaj, mamicu ti jebem!", prodra se i Mile.
    Potom, istrčaše ispred auta i, hrabro, sa isukanim pištoljima, opkoliše onu, misterioznu, gomilu kod tezge. Neidentifikovana gomila nastavi da brekće.
    "Vidi, Radisave, pa ovo je onaj Dulić! Ministar!", začuđeno, primeti Mile.
    "Jes', boga mi, Dulić glavom i bradom! Šta li on radi ovde usred noći?", još začuđenije, upita Radisav.
    "Možda se zapio negde pa zaboravio gde mu je vila?", zapita se Mile, češkajući se po glavi.
    "Vrlo moguće... Ali što se obuk'o k'o Džejms Bond?", zapita se i Radisav.
    "Eh, ko će ga znati šta se tim političarima mota po glavi.", zaključi Mile.
    "'Ajde da ga sklonimo da ne mrzne ovde.", reče Radisav, smireno.
    "Jes', vala... 'Ladan beton! Posle mi da budemo krivi što se prosr'o!", dodade Mile.
    U tom momentu, iz mraka istrča još jedna prilika u crnom, sa isukanom motornom testerom. Mile i Radisav, ponovo, izvukoše pištolje i zaurlaše u glas:
    "Stoj, mamicu ti jebem! Ne mrdaj!".
    "Polako, drugovi, polako... To sam ja, gradonačelnik!", uzviknu prilika, podižući testeru u vis.
    Mile i Radisav spustiše pištolje, belo se pogledaše i, takođe, u glas, iznenađeno, upitaše:
    "Eh, druže Đilase, otkud vi?".
    "Ma, samo smireno, momci... Eto, ja i kolega Dulić čuli da neke nesreće ometaju rekonstrukciju Bulevara, pa reko' da svratimo lično, da rešimo to. Možda ne znate, ali mi celoga života živimo za fajt!", kroz osmeh, lagano se približavajući, reče Đilas.
    "Da, da... A što se niste najavili?", upita Mile, zbunjeno.
    "Eh, momci, pa da vas ne budimo! I vi imate dušu, zar ne?!", cinično, primeti Đilas.
    "Hvala, hvala, druže gradonačelniče... Lepo od vas.", procedi Radisav, gutajući knedlu.
    "A što ste se obukli tako, u crno i usko, k'o Betmen i Robin?", upita Mile, sumnjičavo.
    "Eh, momče, pa moramo usput da oborimo i po neko, trulo, stablo… Ne može to u odelu!", odgovori Đilas hladno.
    "Dobro, druže gradonačelniče, kad vi tako kažete.", konstatova Mile, poslušno.
    "'Ajde sad, momci, pomozite mi da natovarimo Dulića u kombi, pa da se razilazimo. A od sutra, ja vam obećavam, ovaj Bulevar neće biti ni kraljev ni revolucijin. Kad uklonimo ovu trulež i bolest biće to pravi Bulevar Zvezda", reče Đilas, zaneseno.
    "Nema problema, divno je to, druže Đido!", predusretljivo povikaše panduri, natovariše Dulića na leđa i zaputiše se ka kombiju.
    "A imaće mesta i za parkinge i za tržne centre i za ostale divote… Čim oteramo sve Cigane i ostale zgubidane u logore i damo im ova drva da se greju dok ne izgore…", promrmlja Đilas sebi u bradu, nervozno šutirajući jedan veliki platan, koga već sutra neće biti…

PREBROJAVANJE...

    Dragi prijatelji, poslednjih dana i nedelja, svi mi, bez obzira u kom delu Srbije da obitavamo, suočeni smo sa još jednim primerom bahatosti i samovolje naših, vrlih, vlasti. Ovoga puta u pitanju je lokalna vlast u Beogradu.
    Svi ste vi, manje ili više, upoznati sa namerom beogradske vlasti da, od sredine februara, započnu "obnovu" Bulevara i da će prva žrtva najavljene "obnove i razgradnje" biti oko 400 stabala platana u delu od Vukovog spomenika do Cvetkove pijace.
Svi ste vi, manje ili više, svesni da se takve "akcije", svakodnevno, događaju svuda oko nas...
    Krajnje je vreme da se, u ovoj zemlji, jasno precizira ko je na vlasti. Građani Srbije ili sitne šićardžije koje na vlast dolaze spletkama, kradjama i najprljavijim postizbornim kombinacijama... Odgovor na to pitanje svi znamo... Ipak, to nas ne sprečava da reagujemo... To nas ne sprečava da dignemo glas protiv tih naduvanih gmazova čvrsto usidrenih za kojekakve "fotelje" i "foteljice"...
    Danas je u pitanju Beograd! Sutra će na red doći i Čačak, Kraljevo, Kragujevac, Niš... Prekosutra će doći i pred vaša vrata...
    Ako ništa drugo, u pitanju je drveće, a i drveće je, koliko ja znam, živo...
    Zato reagujte! Bilo kakav gest, bez obzira da li će ga neko primetiti i bez obzira da li će imati bilo kakvog uticaja ili ne, znači... Znači da ste ljudi i da ne dozvoljavate da vas svako prejebava gde god stigne... Beogradski platani su, ovoga puta, i u našim dvorištima...
    Neka se čuje i vaš glas...

***

    Prvo su došli po komuniste,
    a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

    Zatim su došli po Jevreje,
    a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

    Zatim su došli po sindikalce,
    a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

    Zatim su došli po katolike,
    a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

    Zatim su došli po mene,
    ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni...

    Martin Niemöller

PETICIJA

    Poštovani gradonačelniče,

    Obraćamo Vam se u nadi da ćete usvojiti našu inicijativu i sprečiti dalju seču platana u Bulevaru kralja Aleksandra.

    Pored estetskog i istorijsko-kulturološkog značaja, ovo drveće ima, kao što znate, i funkciju pročišćivača izuzetno zagađenog vazduha u Bulevaru. Među potpisnicima naše peticije nalaze se inženjeri Šumarskog fakulteta i hortikulture koji, suprotno tvrdnji gospodina Draškića, direktora "Zelenila Beograd", smatraju da DRVEĆE NIJE OBOLELO kao sto nisu bila ni brojna stabla koja su nemilosrdno posečena u prethodnim akcijama.

    Zaista, povremeno tokom oluje sruši se poneko stablo, ali to se dešava SVUDA u svetu! Da li mislite da bi Boris Johnson dozvolio da se zbog toga poseče svo stogodišnje drveće na londonskom Notting Hillu, ili da bi Bertrand Delanoe dozvolio seču stabala u Boulevard Saint Germainu???

    I tamo su se stabla rušila zbog nevremena, pa se niko nije usudio da izađe sa predlogom o njihovoj likvidaciji, i besmislenom sađenju mladica koje ne mogu da zamene nijednu od gore navedenih funkcija postojećeg drveća.

    Beogradski platani su opstali uprkos nemačkom, savezničkom i NATO bombardovanju! Zahvaljujući njima Beograd bi se po lepoti zelenila mogao meriti sa svetskim metropolama.

    Mršave, goluždrave sadnice nalik čačkalicama, koje su u Kralja Milana, Nemanjinoj, i na Novom groblju zamenile raskošne krošnje platana u najmanju ruku deluju – žalosno!

    U svim evropskim metropolama drveće koje izgleda, i ima znacaj kao naši platani, neguje se, leči i po svaku cenu održava. Infrastruktura i sistemi poput vodovoda i parnog grejanja se podešavaju da njihove cevi ne bi ugrozile opstanak drveća.

    Zbog čega kod nas mora da bude drugačije? Da li zbog toga što su ponovo umešani nečiji lični interesi i dobit na račun zajedničkog dobra Beograđana?!

    Platani u Bulevaru kralja Aleksandra NISU NIČIJE PRIVATNO VLASNIŠTVO da bi se njihova likvidacija sprovodila bez saglasnosti građana!!!

    Jedan kubni metar isčenog drveta platana u npr. Francuskoj donosi 2500 evra. Koliko kubnih metara drveta je dobijeno dosadašnjom sečom drveća po gradu, i gde je otišao taj novac??? Sigurno ne za kupovinu bezvrednih mladica koje su zamenile naše predivno drveće!

    Gospodine Đilas, molimo Vas da sprečite seču nasih platana, jer, u protivnom, jedno što možemo da Vam sa sigurnošću obećamo je da naše glasove na sledecim izborima NEĆETE DOBITI!

    Inicijativni odbor građana za zaštitu platana u Bulevaru kralja Aleksandra.

U Beogradu,
24. 1. 2010.

- Ovu peticiju možete poslati na sledeće adrese:

DRAGAN DJILAS, gradonačelnik
Dragoslava Jovanovića, br. 2,
11 000 Beograd

ili preko linka: "Pitajte gradsku vlast"
-COPY&PASTE TEKST PETICIJE-

http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=2575


Cilj je da stigne što više žalbi sa svih strana...

ZBOGOM ORUŽJE...

    Kako javljaju agencije predsednik, opozicione, Nove Srbije, bivši ministar i uvaženi magistar Velja Ilić, vratio je i predao lično i personalno naoružanje članovima Gradskog odbora MUP - a Srbije u Čačku.
    Naime, u ranim jutarnjim časovima, Velja Ilić je na kvantaškoj pijaci u Ljubiću iznajmio tegljač marke Kavaz kao i dvadeset osam najamnih radnika rumunskog porekla, sa kojima se uputio u matičnu Atenicu i započeo gigantski projekat utovarivanja duple prikolice nesrećnog Kavaza. Nešto pre podneva, narečenog dana, posao je bio obavljen i pretovareni kamion se, teško brekćući i ispuštajući čudne zvuke, na jedvite jade, dogegao do zgrade Gradskog odbora MUP-a Srbije u Čačku.
    Na samom ulazu u zgradu magistra Ilića je dočekao, nasmejani, dežurni službenik Policijske uprave Čačka (u daljem tekstu: PUČ-a), sa hlebom i solju u rukama. Magistar Ilić je, vidno zadovoljan, oberučke prihvatio taj, prijateljski, gest dobrodošlice i, za uzvrat, službeniku PUČ-a ponudio čuturu sa kvalitetnom jeličkom prepečnicom.
    Nakon toga započeo je istovar na kome su bile angažovane sve raspoložive jedinice PUČ-a, rame uz rame, sa pritvorenicima Istražnog zatvora u Čačku.
    Za to vreme, magistar Ilić je potpisao potrebna dokumenta, isplatio šofera i radnike i dao još jednu, istorijsku, izjavu za medije:
    "Paste, vite, ja nisam nikad pištolj ni vid'o, a kamoli pušku u ruci drž'o. Kad sam bio u vojsci dao sam prigovor savesti i odbio da za reverom nosim topove, bojeve glave i raketne sisteme. Ni perorez nisam im'o! Nisam ja kriv što ljudi poklanjaju te duge i kratke cevi, kao i ofanzivno - defanzivna sokoćala, gde god stignu. Ja sam bio ministar, bre! Meni su davali i šakom i kapom. I. eto, skupilo se. Vi, novinari, od mene napraviste ubicu, k'o da sam je rek'o da nije greh upucati huligana! Kad sam ja to rek'o?! Pa šta i ako sam rek'o! Možda sam bio iznerviran i nadrndan, bre! Ja, bre, nikad mrava nisam zgazio, ni ribu upec'o, a kamoli dubijem huligana! I tako, pred'o sam to lično naoružanje, jer mi ne treba. Ima tu nekoliko hiljada motki i bejzbol palica, tristadvajes vesala za kajak, pe'stotinak kalašnjikova, pet haubica, par bojevih glava i sedamnaest raketa zemlja vazduh zemlja, zatim par hiljada lovačkih i kasapskih noževa, osam zarđalih kašika, pet peroreza, nekoliko stotina protivtenkovskih mina i "paštetica", tri kubure, pet jatagana, še'set osam mačeva, osam tona kamenja, par stotina pištolja, devet papovki i trijes lovačkih puški, devetn'es kila plastičnog eksploziva, malo dinamita, dva krateža, osamsto pištolja, tri ključa za konzerve, samo jedan tenk, dnan'es kutija metaka, pet "Crnih strela", trista "Zolja", osam otvarača za flaše, tri mistrije i dve kineske petarde...".

IMAŠ PUŠKU, VRATI PIŠTOLJ...

    Poučeni primerom svog kolege, magistra Ilića, i ostali državni i paradržavni funkcioneri započeli su akcije vraćanja ličnog naoružanja širom Gradskih i Opštinskih odbora MUP-a Srbije.
    Tako je predsednik Srbije, Boris Tadić, vratio češalj. Tomislav Nikolić tri zarđala escajga. Mlađan Dinkić se odrekao trzalica i šoljica za kafu, a Čedomir Jovanović je vratio pištaljku. Metalnu! Vojislav Koštunica je vratio Marksov "Kapital" u tri toma, u kožnom povezu, a Aleksandar Vučić zarđalu usnu harmoniku. Slavica Đukić Dejanović se odrekla psihijatrijskog čekića, dok je Ivica Dačić vratio makaze za pečenje i perorez za pršutu. Jovan Krkobabić je predao zašiljenu penzionersku markicu za besplatan javni prevoz, a Dragan Marković Palma mašinicu za šišanje. Nenad Čanak je vratio štap, a Žarko Korać i Vesna Pešić predali su grickalice, naočare i hemijske olovke. Tomica Milosavljević je priložio vakcine i tri stetoskopa, dok je Mirko Cvetković predao saonice i četiri irvasa.
    Zajedničkim saopštenjima ministra odbrane Dragana Šutanovca i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, precizirano je da vojska Srbije, kao i kompletna policija, u najkraćem mogućem roku, preda sve naoružanje MUP-u Srbije. Takođe, novoizvučeni patrijarh, Irinej, obećao je da će i srpska pravoslavna crkva pratiti primer ostalih institucija sile i prisile, kao i istaknutih pojedinaca i predati sve, lično i kolektivno, naoružanje, samo sutra...

VELJUSKONI

    Tog, tmurnog, februarskog jutra Velja Ilić nije ni slutio da treba da ponese pištolj. Stranačka akcija bila je zakazana za prepodnevne sate, a u Beogradu udario minus kao da je kraj januara, a ne početak februara.
    "Moraću da navučem duge gaće i vunene čarape." - mislio je Velja, ne sluteći da se, uprkos mrazu, po beogradskim ulicama klizaju svakakve, sumnjive, njuške.
    A pištolj je, uredno očišćen i spreman, stajao veoma blizu, zamišljenog, Ilića. Tu, ispod jastuka, odmah pored zelene kašikare, trofejnog kalašnjikova i protivtenkovske mine ofarbane u, zagasitu, ciklama boju.
    "Neće danas biti jako puno mnogo problema. Sve moji saborci i seljaci. Ni obezbeđenje mi ne treba!" - razmišljao je Velja, uskačući u dugačke gaće marke JNA 1964. i ispijajući čašicu, meke, šljivovice za dobro jutro.
    "Jedino oni novinarčići imaju da pitaju svašta, ali staću im ja u kraj, kao i obično. Pa, ne mogu oni mene da pitaju šta oni 'oće, bre!" - zadovoljno se smeškajući  i hitajući ka džipu, razrađivao je Velja plan za predstojeći nastup.
    Nedugo za tim, vozeći se, rašljokanim, beogradskim ulicama, prepunim, blatnjave, lapavice koja je uz to, zbog nedostatka soli, počela i da ledi, dobacujući, s vremena na vreme, po koju bujicu pogrdnih reči ostalim učesnicima u saobraćaju, Velja, konačno, stiže i pred stranačke prostorije.
    Dočeka ga sam krem Nove Srbije. Neki, po ovoj cikovini, stigli čak iz Čačka.
    "Pomoz' bog, Veljo, junačino naša!", povikaše stranački funkcioneri složno i uz gromoglasan aplauz ispratiše Veljino proklizavanje od džipa do stepenica.
    "Ah, eh... Bog vam pomog'o, braćo..." - procedi Velja, pridržavajući se za Dubravku Filipovski.
    "'Oćemo li, Veljo, u nove pobede?!" - upita ga PP Markićević, iskreno se osmehujući.
    "Ma, 'oćemo, 'oćemo, bre... Nego, vi'š kako je 'ladno, govno se u guzici mrzne! 'Oće li ko doći, tamo?" - pomalo zabrinuto, upita Velja.
    "Još kako! Ko neće, bijemo!" - odgovori Marić, veselo.
    "Dobro, dobro... 'Aj se malo prigrejemo, pa didemo.", konstatova Velja, predsednički.

BETMEN I SUPERHIK

    Beograd. Knez Mihailova ulica. Hladno, k'o na Pešteru. Funkcioneri, aktivisti i simpatizeri Nove Srbije, sve gunj do gunja, skupili se u kraj, udaraju ikseve na peticiju i mrko gledaju kroz, promrzle, prolaznike. Novinari škljocaju, snimaju i spremaju se da pitaju svašta. Policija cupka sa strane.
    I taman kada je Velja počeo da daje, još jednu, istorijsku, izjavu za medije, iza njegovih leđa, pentrajući se preko Marića i PP Markićevića, zaskoči ga Betmen.
    "Superhiče, kuko stara, napokon si dolijao!" - zaurla Betmen, kljucajući Ilića nosem po glavi.
    "Aaaaaaa... Betmene, nesrećo jedna, znam ja ko te šalje!" - zapišta Velja, mlatarajući rukama.
    "Eve ti, na!" - zagrme Betmen, nastavljajući da udara Superhika, gde stigne.
    U tom momentu neko povika: "Veljo, svi ste vi ista banda... I ti i Dinkić!" - i Velja, nenadano, popi pesnicu u glavu.
    "Aha, dvojica!" - zgranuto, zareža Velja i nastavi: "Koji ti je ovaj, Betmene, pičko! Ne smeš sam na veličinu kakav je Superhik, a?! Još da sam pištolj pon'o, vid'o bi ti belaja!".
    Okupljena gomila, u tom, skoči na napadača, a policija skoči na okupljenu gomilu i napadača. Velja strese Betmena sa leđa i skoči na policiju, okupljenu gomilu i napadača. Novinari skočiše na Velju, policiju, okupljenu gomilu i napadača, a Betmen odlete, zadovoljno trljajući ruke.

SVEGA OVOGA NE BI BILO...

    Kada se situacija, nekako, primirila, Velja dohvati mikrofon i poče da krešti:
    "Znam ja ko je njega posl'o! Betmen! A da sam pon'o pištolj ili, bolje, haubicu, kalašnjikov, raketu zemlja - vazduh - zemlja, vid'o bi Betmen svoga boga! Najeb'o bi mu se majke ja... I zar je greh lišiti života takvog huligana? Nije greh, pit'o sm popa! I 'oću da svi daju ostavke, odma'! I Deda Mraz i Supermen i Betmen i Spajdermen i, onaj, Hulk i Čovek slon i Čak Noris... Napadaju me tu na dva metra od policije... Udaraju tamo 'de sam, onomad, operisan... Nesreće jedne... Vi'te kaki sam, zanemoć'o, ni da pričam ne mogu, a kamoli da psujem, mamicu im nagnam na ozebli badnjak...".
    "Superhiče, ne zaboravi, tko se mača laća od mača i pogiba!" - šapnu neko Iliću na levo uvo, koje je još uvek zvonilo od, malopređašnje, ćuške.
    "I Nevidljivi čo'ek da da ostavku, jebem li ga providnog!", zaurla Velja, mlatarajući rukama i crveneći do tačke ključanja.
    "Gospodine Iliću, da li ovaj slučaj možete da uporedite sa, nedavnim, incidentom koji se dogodio gospodinu Berluskoniju?" - nesmotreno, upita neko od novinara.
    "Ma, da ti jebem... Sve... Mater... Nagnam... Pičku... Mamicu... Pištolj... Dubijem... Sa'ranim... Nabijem... Usta... Puši... Bolestan... Te plaća... Stoji iza..." - zakrklja Velja, dok su ga odvlačili ka Urgentnom centru.
    A svega ovoga ne bi bilo, da je Velja poneo pištolj...

ZRELO JE...

    Srbija. Januar 2010. godine. Iako zima još uvek ne namerava da popusti, pod nemerljivim uticajem predsednika Borisa Tadića, u Srbiji, sve krenulo! Da ne kažem, zrelo je...
    Kusturica doveo Džonija Depa, pa ga vadao po Mećavniku, k'o cigansku mečku, sa sve trubama, dairama i šarenim maramama. Vodio ga i kod predsednika Tadića da mu da do znanja da u Srbiji nema zajebavanja. Kusta, posle, skoknuo do Moskve po nagradu za pravoslavnu agitaciju i, bogougodni, društveno - politički rad.
    U isto vreme svi zaboravili na bivšeg patrijarha Pavla. Naime, žrebom, iz šešira, pardon Jevanđelja, izvučen novi patrijarh. Kladionice imale pune ruke posla, ali i dobru zaradu. Novi patrijarh u društvu predsednika Borisa Tadića, svečano, obećao da će sve biti po starom.
    Vlada Srbije, na čelu sa Borisom Tadićem, a sve u saradnji sa predsedništvom Srbije i predsednikom Borisom Tadićem, tužila Hrvatsku. Sa druge strane, Hrvatska izvukla novog predsednika, pa rešila da dogovori, obostrano, povlačenje tužbi sa predsednikom Borisom Tadićem i to na sastanku na koji predsednik Tadić neće doći.
    Takođe, dvesta likova iz kulturnog, političkog, naučnog, verskog i ostalog javnog života Srbije, sa prećutnim blagoslovom predsednika Borisa Tadića, napisalo i potpisalo kako Srbija nikada neće ući u NATO, već, samo i jedino, u Državnu zajednicu Rusije i Belorusije. Sa Kusturicom na čelu i Dodikom na guzici. Koštunica se, kažu, kotira, tu negde, oko žučne kese. Kod srca je Kosovo, naravno.
    No, krenimo redom:

PIRATI SA MOKRE GORE

    Baš negde uoči Gaj Julijeve Nove godine, u Srbiju, tačnije na Mokru Goru, ničim izazvan, dolete Džoni Dep.
    Na Mećavniku hladno, sivo i blatnjavo, k'o da je januar. Crveni tepih, i da je stavljen, izgledao bi kao da se neko uneredio na njemu, i to više puta, pa crvenog tepiha ne bi. Umesto tepiha, Džoniju ponudiše hleb i so. Mršav početak. Bolja klopa je, svojevremeno, čak i u Alkatrazu bila. Ipak, rakija malo izvadi stvar pa se poznati glumac, obeznanjen, što od šljive, što od planinskog vazduha, uvuče u domaćinovu kuću i ne izađe iz nje do kraja gostovanja. Doduše, izvlačio ga je domaćin, nekoliko puta, iz vreće i to da otkrije sopstveni spomenik, kaže par, prigodnih, reči o predsedniku Borisu Tadiću i jeromonahu Emiru, kao i da održi predavanje pripadnicima državne bezbednosti, prerušenim u studente, o tome kako Holivud ništa ne valja i kako od njega treba bežati glavom bez obzira. Osim kada treba zgrnuti koji miliončić dolara.
    U međuvremenu, poznati glumac je podelio par autograma, napio se nekoliko puta, nakrkao  svinjetine i jagnjetine i pobegao bez reči, duboko uveren u to da je Srbija zemlja koju Emirovi filmovi verno opisuju, kao i u to da Kusturica, u stvari, snima, samo i isključivo, dokumentarce. Dobro je i prošao.

KALIF UMESTO KALIFA

    Silom prilika, Sabor Srpske pravoslavne crkve, dobio je tešku i neprijatnu dužnost da odredi ko će biti patrijarh Pavle umesto patrijarha Pavla. Skupiše se oni tako u zgradi Patrijaršije, jedoše, piše, kladiše se i glasaše. Kad izabraše tri kandidata, videše da tu nema ni predsednika Borisa Tadića, ni Emira Kusturice. Podiđe ih, hladna, jeza. Jedan se seti da bi mogli, ponovo, da izaberu patrijarha Pavla, doduše posthumno, ali odmah odustaše od takve zamisli zbog eventualne opasnosti od, mukotrpnog, kopanja po zaleđenoj januarskoj crnici.
    Šta je tu je, pomisliše prisutne vladike i episkopi pa pristupiše, momentalnom, izvlačenju kandidata iz šešira, pardon Jevanđelja, prethodno dobro proverivši da koverte nisu, ne daj bože, obeležene ili ozvučene.
    Prvo izvukoše belog zeca! Zec završi u paprikašu. Potom izvukoše sivog goluba, ali on odlete negde put Moskve. Iz trećeg puta, konačno, izvukoše i novog patrijarha. Ostalo je istorija.

APSOLUTNIH 200

    Vođeni, ustaljenom, srpskom logikom, ko tebe kamenom ti njega zoljom, intelektualci ovdašnji i javne ličnosti raznih fela i provinijencija, njih 200, ohrabreni tužbom protiv Hrvatske,  koju je u ime predsednika Borisa Tadića plasirao Vuk Jeremić, zaključiše da Srbija neće ući u NATO, pa makar se NATO i raspao zbog toga. Svoj zaključak overiše i potpisima i sve to, uredno, zavedoše u pisarnici drugog opštinskog suda na Dedinju. Da se Dobrica ne šeta mnogo, kako reče jedan od Dvesta.
    Iako predsednik Boris Tadić nije rekao ni reč o navedenom zaključku, Vojislav Koštunica je, kako kažu izvori bliski potpisnicima, imao viziju. Naime, dok je ložio šporet u Belanovici, predsednik DSS - a se okliznuo o vruć pepeo i zafrkljačio glavom u garavi čunak. U tom momentu mu se javio car Hajle Selasije, u društvu svih nesvrstanih osim Tita, i rekao mu da pogleda na desnu stranu. Kako je, nesrećni Vojislav, skrenuo pogled na desno ugledao je Mobutu Sese Sekoa koji je igrao poker sa Mao Ce Tungom, a na jednoj karti, koju je Mao podigao visoko iznad glave, jarkim crvenim slovima je pisalo: "Srbija se saginjati neće!". Videvši to, Koštunica je zaključio da Srbija ne sme ući u NATO pakt i nadahnut, nadasve neočekivanom, vizijom, u dahu, napisao tekst deklaracije.
    Na sve to, predsednik Srbije, Boris Tadić, rekao je kako neće ići u Hrvatsku, na sastanak sa novoizvučenim predsednikom te države, zato što je Hrvatska blizu.
    Živeli!!!

NOVOGODIŠNJE RADOSTI

    Zaređali praznici u Srbiji. Slave, preslave, komišanja, vašari, Nove godine... Petarde pucaju na sve strane. Opali i, po neki, kalašnjikov. Popovi se omastili, iako je post, pustili stomake, naoštrili brade i svete li svete. Ko na proizvodnoj traci. Osamnaest slavskih kolača i šest vodica, za tri i po minuta. Još kad padne neka sahrana ili svadba, vazda njima, berićeta i veselja.
    Svi, veći i manji, gradovi okićeni ko seljačke mlade. Kineske sijalice, različitih boja i dezena, žmirkaju ko rashodovani migavci od Yuga. Gde god se čovek okrene, štrči neko mrtvo, zimzeleno, drvo, spremno da, neopreznim, šetačima, uz svesrdnu pomoć zaleđenog trotoara, izbije oči ili zube. Sve u svemu, veselo.

TA DIVNA STVORENJA

    U isto vreme srpska politička elita prati trendove.
    Predsednik Tadić uštirkao kosu, ispolirao zube i stao ispod reflektora medijske javne kuće Srbije. Sija ko olimpijski plamen, vazda spreman da odgovori na pitanja koja mu Tijanić, pardon, građani Srbije, postave u sam osvit nove decenije.
    Ministar Dačić smršao oko trepavica, navukao fluoroscentni prsluk i reguliše saobraćaj na ibarskoj magistrali. Svakom, savesnom, vozaču koga zaustavi, poklanja uplatnice za kazne. Zatrebaće, kad tad! Sve u duhu novog zakona o bezbednosti saobraćaja.
    Premijer Cvetković uskočio u crveni džemper i sprema poklone. NIS je već poklonio Rusima pa se pita kome, ovoga puta, da ispoklanja Telekom, EPS i ostale aktuelne, akcijske, paketiće.
    Ni ostali ministri nisu lenji. Dinkić sprema tezgu na Kopaoniku i to na vrhu nove ski staze, Tomica gura vakcine u novogodišnje paketiće namenjene deci ispod šest godina, a Šutanovac uvežbava "Devojku iz grada" sa vojnim orkestrom kasarne "Đuro Pucar - Stari" iz Surdulice.
    Ni opozicione vođe ne zaostaju mnogo za svojim kolegama.
    Nikolić i Vučić izvadili nove pasoše i šetkaju se po evropskim metropolama. Drže se podalje od Haga. Čeda, prijateljski, obilazi lokalne odbore DS - a i ohrabruje građane da postave pitanja predsedniku Tadiću. Lakša, doduše. Čanak daje podršku novom zakonu o bezbednosti saobraćaja i, shodno, tome, polaže za motorne sanke, a Ratko Mladić se šunja po Banovom brdu noseći majicu sa natpisom: "Rasime, spasi me!". Jedino Koštunice i Velje nema nigde. Oni kasne četrnaest dana.

ZAČARANI KRUG

    Za to vreme u Srbiji sve po starom. Dinar pada, cene rastu, niko nigde ne putuje. Ne ide beli Šengen na crni budžet...
    Praznici se smenjuju, sve sustižući jedan drugog, ali džaba. Ne idu praznici na crne dane...
    Novi zakoni stupaju na snagu donoseći samo kazne, restrikcije, zabrane...
    Recesija, zima, štrajkovi, inflacija, restrikcije, redovi, nestašice, roba direktno sa kamiona, dileri, zvanični i nezvanični devizni kurs, primanja iz šesnaest delova...
    Građani se zabili po svojim udžericama, bulje u TV ekrane i, u čestim pauzama između baba koje se češljaju i sela koja gore, zblanuto, posmatraju svoje lidere.
    Kakav narod, takvi i lideri. Kakvi lideri, takva i država. Kakva država, takav i narod. Večiti, začarani, krug srpske realnosti.

TRST JE NAŠ!!!

19. DECEMBAR 2009.

    Dragi Dnevniče 1:
    Osvanu, napokon, i sveti Nikola. Svi Srbi piju kafu u Trstu. Za novu godinu, daće bog i sveti Nikola, ješće se sarma na Jelisejskim poljima, a prase će da cvrči u Istanbulu.
    Držeći se, zlatne, srpske devize: "Kud svi Turci tu i mali Mujo." i moja, kako šira tako i uža, familija, organizovano, šmugnula preko grane.
    Stric Đura, čim se domogao Trsta, odmah kupio farmerke. Kineske, doduše. Jetrva Danica pazarila osamnaest kila C kafe. Kaže da je C kafa u Italiji bolja nego kod nas. Moja žena Radica, đavoli je znali, skočila do pijace i nakupovala pet džakova dragačevskog krompira, kao i osam kila kajmaka. Jeličkog.
    Ja sam bio nešto skromniji i pragmatičniji pa sam uzeo, samo, dva fara za juga i nalepnicu na kojoj piše: "Trst je naš!". Uštedeli smo petnaest evra pri kupovini, ali smo za put dali po dvesta evra, u proseku. Znači, suma sumarum, bacismo tri 'iljade evra. Ali, neka, vredelo je!
    Setih se da je kod kuće ostao samo sveti Nikola da, o svom trošku, proslavi našu krsnu slavu. Pitam se koliko li je dao popu...
    Ipak, u Trstu smo videli mnogo zanimljivih stvari. Neki lik je pevao na trgu i udarao u raspalu tamburu. Za divno čudo, pevao je na srpskom! Dadosmo mu pet i po evra da nam otpeva "Tamo daleko", a on nas okrati za jednu strofu. Reče da je iz okoline Niša. Šetajući po Trstu videsmo da i tamo ima Cigana koji prose. Na srpskom, naravno. Shvatismo da u paroli: "Trst je naš!" ima mnogo istine. Na svakom koraku smo se osećali kao da smo u Čačku, Valjevu ili Žagubici. "Svetsko, a naše!", pomislih ja, ponosno.
    Posle smo seli na voz i vratili se kući. Videli smo i Sloveniju kroz prozor. Stric Đura reče da je Slovenija skoro ista k'o Srbija, samo što nema voća.
    Kad smo stigli kući, odmah smo pogasili svetla i polegali. Nije lako putovati!

21. DECEMBAR 2009.

    Dragi Dnevniče 2:
    Stegao decembar u Srbiji, svuda 'ladno, a bogami i zima. Ne proslavismo slavu kako treba, pa se sveti Nikola naljutio i narogušio te samo neke nesreće šalje. Mora da ga je pop odr'o!
    Stric Đura fasov'o svinjski grip. Koliko je prasića izjeo, nije ni čudo. One farmerke, što ih je u Trstu pazario, skupile se k'o višnja i pustile boju, pa mu sad sva odeća plava k'o da je pandur, daleko bilo. Jetrva Danica dobila visok pritisak od silne kafe, pa samo pukće i brekće k'o parna lokomotiva. Moja, vesela, žena ispala najpametnija! Da nije uzela onoliki krompir i kajmak pocrkali bismo od gladi. Sve smo pare spiskali na put, a od plata i penzija ni pisma, ni glasa.
    Ja udario nove farove na juga, al' nemam para da ga registrujem. Nalepnicu sa parolom: "Trst je naš!" stavio sam u novčanik da me, kad god pogledam koliko para nemam, podseti na to koliki sam kreten. Jeb'o me Trst, da me jeb'o!
    Inače, ovde kod nas sve po starom. Ludi Milisav mlati po raspaloj tamburi i krešti k'o ptica kreja, al' mu niko pare ne daje. Cigana nema ni od korova. Valjda su svi u Trstu. Gde god čovek da krene, sve skupo k'o đavo! K'o da smo u Trstu, pička mu materina!
    Kad god se vraćam s' posla, vidim Žagubicu kroz prozor. Ne znam da li liči na Sloveniju, al' ima voća kol'ko 'oćeš. Još da nije zima, imali bi šta i da jedemo.

30. DECEMBAR 2009.

    Dragi Dnevniče 3:
    Približava se nova godina. Ovi moji zapeli da idu u Pariz. Digli kredite, uzajmili se na kamatu i samo đuskaju, k'o da su im guzice pune pundravaca, jeb'o ih otac! Ništa to ne razmišlja unapred, samo dupe puta da im vidi.
    Stric Đura od onih farmerki napravio dve i po maramice pa samo duva u njih. Iako je preboleo krmećak, još uvek je kijavičav i slinav k'o Jovovo magare. Jetrva Danica skuvala osamsto sarmi za Jelisejska polja. Sva je nervozna i hiperaktivna. Od one kafe valjda. Moja žena, Radica, daleko joj lepa kuća, samo skakuće i smeška se. Vidim, biće još krompira za ljuštenje.
    Ja se zajeb'o, seo u juga i razbio far. Nije mnogo strašno, pa sam uspeo da ga zalepim sa onom nalepnicom: "Trst je naš!". Sad, kad upalim duga svetla na zidu kuće, velikim slovima, piše: "!šan ej tsrT". Jeb'o mu pas mater!
    I mene teraju da idem u Pariz. Kažu: "Kud svi Turci, tu i mali Mujo.". Šta ću, ne može se pobeći od narodne poslovice. U Parizu, kažu, ima Ajfelova kula, ista k'o ona figurica što nam čuči na starom, niškom, televizoru. Ima, kažu, i uličnih svirača, a i Cigana koji prose. Kol'ko ja slutim u tom Parizu ima i kineskih farmerki i C kafe i dragačevskog krompira. Ima i kajmaka. Jeličkog!
    Nego, razmišljam ja nešto, ima li u tom Parizu voća?! Jer ako mi, taj Pariz, samo malo zaliči na Žagubicu, Sloveniju ili Trst, ima celu familiju da isprebijam k'o volove u kupusu! Pa nek' beže u sigurnu kuću, kod onog Matića, nabijem ih na krivak! A kad, konačno, stignem kući, ima da sednem u mog, neregistovanog, juga, da natovarim sav krompir, farmerke i kafu i pravo pred predsedništvo Srbije. Pa kad krenem da blinkam sa onim: "!šan ej tsrT", videće oni svoga boga!

Iskreno,
tvoj Miladin

GOSPODAR PRSTENACA

    Godine treće, drugoga mandata Patrijarha srbskog Gospodina druga Džordža Klunija, u cvetu starosti, pred sam kraj svoga života, upokoji se Čarobnjak srbski, prepodobni, Gospodin Gandalf.
    Bejahu to kurata vremena. Nemaština udarila sa svih strana, a pljačkaške horde domicilnih ništarija, petokolonaša i stranih agenata haraše po čitavoj zemlji Srbijaniji. Udarile i boleštine, smućkane i zakuvane u mračnim laboratorijama i retortama Novoga svetskoga poretka, pa se u Srbijaniji umiralo i na kvadrat i na kub. Episkop zdravstveni, blaženi Arhimandrit Tomi Džeri Večiti, obećavaše leka i melema, ali uz obavezan potpis, što u Srbijaniji nije bilo moguće ostvariti zbog neusklađenosti državnog, narodnog i crkveno - zdravstvenog pisma. Na stranu to što je narod, uz sve jade, bio i, potpuno, nepismen. Uz rakiju, slaninu i beli luk napaćeni narod Srbijanije nekako prekostajaše, ali traljavo. Ipak, sve je počelo nešto ranije, zato krenimo redom:

SVI PUTEVI VODE U RIM, iliti: PRSTENAC PRVI

    U sam osvit sveopšte nesreće, dok se nebo nad Srbijanijom mrčilo, a vetrovi zavijali ko kusi vukovi, na poziv grofa žabarskog, Denija De Vita, odazva se Patrijarh srbski Gospodin drug Kluni, sa čitavim episkopsko - arhimandritskim Saborom zemlje Srbijanije. Behu tu, pored patrijarha Klunija, i Arhiepiskop prvi Djed Božićnjak, Arhimandrit vojni Kiklop Mrčajevački, Protojerej stavrofor policijski Ivica Marica i mnogi drugi svetovno - duhovni velikodostojnici.
    U večnom gradu, Rimu, sa grofom De Vitom, razgovaraše oni tri dana i tri noći. Naime, grof De Vito, zajedno sa ostalim mrskim neprijateljima zemlje Srbijanije, razmatrao je pitanje rušenja srbijanijskog zida, koji je, punih devetnaest godina, okruživao zemlju Srbijaniju, sprečavajući, po njihovom mišljenju, pogan i kugu da se šire ostalim uporednicima i meridijanima. Sa druge strane, crkveno - svetovne vlasti Srbijanije, uvek ponosite na svoju, patentiranu, totalitarnu demokratiju, smatraše da zid čini upravo suprotno. Da sprečava pogan i kugu da iz, zatrovanog i bogohulnog, sveta uđe u njihovu svetu i bogougodnu zemlju. Da bi sprečio katastrofu koju bi izazvalo rušenje zida, Gospodin drug Kluni beše spreman na sve. Videvši, tako, da su grof De Vito i ostali zločinci čvrsto rešeni u svojim zlim namerama, Patrijarh Kluni, rezigniran, iznenađen i uvređen, zapuca pravo u, mračne, vatikanske katakombe kod svetog Čarobnjaka Saurona.

KAD JE TUGA TREBA DA SE CUGA, iliti: PRSTENAC DRUGI

    Za to vreme, u samoj Srbijaniji, ostareli i bolesni, Čarobnjak srbski Gospodin Gandalf, upokoji se u svojoj bolesničkoj sobi na crkveno - medicinskoj akademiji. Patrijarh srbski Gospodin drug Kluni shvati to kao znak i, ohrabren savetima koje je dobio od zlog Čarobnjaka Saurona, pokupi svoju svitu, pljunu tri puta iza sebe i teleportova se pravo u sobu crkveno - medicinske akademije, gde je, još uvek, ležao preminuli Čarobnjak Gandalf.
    Patrijarh Kluni se uhvati za glavu, gorko zaplaka i izdade neopozivu i obavezujuću naredbu:
    - Da se proglasi svetski dan žalosti, u trajanju od, najmanje, pet dana, kako bi narod Srbijanije dostojno oplakao Čarobnjaka Gandalfa.
    - Da se Čarobnjak Gandalf izloži na prikladnom mestu kako bi Narod Srbijanije dostojno celivao i ožalio Čarobnjaka Gandalfa.
    - Da se ukine proglašena epidemija kuge kako bi narod Srbijanije, slobodno i bez opasnosti od zaraze, mogao da ljubi i celiva Gandalfov čarobni štapić, kao i da se, slobodno i bez opasnosti od zaraze, okuplja u ogromnom broju, sjedinjen u žalu za Čarobnjakom Gandalfom.
    - Da se ukinu, zabrane i satru svi televizijski kanali i sve radio stanice, osim programa medijske javne kuće Srbijanije, koja će uživo prenositi žalost za Čarobnjakom Gandalfom, a puštaće i sve bitnije sportske događaje kao i porniće.
    - Da se zatvore škole, obdaništa i jaslice, da se deca izvedu na ulice, a starci dovezu iz svojih ćumeza i staračkih domova ne bi li dostojno ožalili Čarobnjaka Gandalfa. Radnici, seljaci i poštena inteligencija imaju da ništa ne rade, već samo da plaču.
    - Ko se ogreši o gore navedeno, da se izvede na trg, pospe katranom i perjem, zarazi kugom, vakciniše protiv kuge, baci u jamu na Fruškoj Gori i zalije krečom.
    - Ko ne ode da dostojno ožali, celiva i izljubi Čarobnjaka Gandalfa, da se zarazi kugom, vakciniše protiv kuge i da se natera da sve to potpiše.
    - Tako je govorio Patrijarh srbski Gospodin drug Džordž Kluni! Vo vijek i vjekov! Amin!

KONAČNO REŠENJE, iliti: PRSTENAC TREĆI

    A onda, u zemlji Srbijaniji, zavlada žalost. Kukalo se, ojkalo, naricalo i plakalo na sve strane. Beskrajni redovi napaćenog naroda Srbijanije formiraše se i u, tihom, mimohodu pođoše na poklonjenje. Svi ohrabreni i osokoljeni činjenicom da se zid, za sada, neće rušiti kao i da je epidemija suspendovana, barem na neko vreme. Milioni ispratiše Gandalfa u njegovu večnu kuću, sve pod budnim okom Patrijarha Klunija i ostalih predstavnika crkveno - svetovnih vlasti Srbijanije.
    A, za to vreme, Patrijarh Kluni se, zadovoljno, smeškao i trljao ruke, razmišljajući kako mu je zli Čarobnjak Sauron dao odličan savet.
    - Džordže, vidi ovako. - govorio je Sauron - Okupiš raju na jednom mestu, svi se zaraze od te nove kuge i većina pomre. Ko ne umre odmah, dotučeš ga vakcinom i mirna Bosna. Posle toga vakcinišeš i sve Episkope i Arhimandrite, a ti siđeš u bunker i pucaš sebi u glavu iz Lugera i zabole te kurac da li ćemo mi ikada rušiti zid ili ne...
    - Pametan je taj Sauron, pametan... - nastavi da razmišlja Patrijarh Kluni, još zadovoljnije trljajući ruke.
    Amin!

OKTOBARSKA HRONIKA

PRONAĐENA "BABA"

    Kako naš list, nezvanično, saznaje, predsednik Srbije, Boris Tadić, prihvatio je ulogu u popularnoj domaćoj TV seriji "Selo gori, a baba se češlja". Po rečima producenata ove, inspirativne, sage o životu srpskog sela i razvoju organske poljoprivrede, učešće predsednika u seriji veliki je pomak kako za, krhku, srpsku demokratiju, tako i za gledanost prvog programa medijske javne kuće Srbije.
    "Jako mi je drago što mogu da doprinesem sveopštem razvoju srpske kulturne misli i izvorne duhovnosti, izražene kroz duhovitost i iskričavu vrcavost druga Radašina, autora ove, spektakularne, serije.", izjavio je predsednik, skrušeno, dok su ga horde brkatih obožavateljki saletale za autogram.
    Radoš Bajić, popularni Radašin, autor serije i jedan od glavnih glumaca u istoj, za naš list je rekao da je oduševljen ovakvim razvojem situacije, a ukratko je objasnio i kako je došlo do saradnje sa predsednikom Tadićem.
    "Pop'o se ja, gore, na krov kuće, pa kren'o, o'zgo, da nabijam sajlu u dimnjak. Ide zima, valja narediti scenografiju. Odjedared, neko stade da me vabi iz sveg glasa. Majku mu njegovu, ja pomislih da nije neko  nagrabusio, bre! Manem se ja one sajle, zaždim niz kuću, kad ete ti ga Manda, dere se k'o radio! Kaže silazi Radoše, jebem li ti panajiu, stig'o nam precednik! Koji precednik, pomislim ja! Da nije, direktor, Tijanić! Kad ono, jok... Ete ti ga Tadić, nabio maramu na glavu, do'vatio se štrikeraja i štuca k'o prava baba posle ljutog podvarka.  Kaže Radašine ja stig'o na snimanje! A ja srećan ko goj prase u cegeru. Precednik, bre... Ko bi to rek'o!".
    Na ovaj način, sva nagađanja o tome ko će u, popularnoj, seriji igrati babu koja se češlja, a koja su se mogla čuti po medijima u poslednjih nekoliko meseci, pokazala su se kao netačna. Babu će igrati, lično, predsednik Tadić uprkos svojim, redovnim, obavezama koje, kako je sam Tadić rekao, neće trpeti zbog uloge.

PREMIJER CVETKOVIĆ - OPTIMISTA

    Premijer Srbije, Mirko Cvetković, ocenio je da Srbija "ima čemu da se nada" istakavši da "garantuje da u ovoj zemlji niko neće ostati bez posla tek onako, već, ovako, zbog mnogih drugih stvari" i da će, pre svega, "svi građani osetiti boljitak, jednog lepog dana kada on dođe".
    "Realno je očekivati da nam u budućnosti bude gore nego što je to bilo u prošlosti, ali, vlada čvrsto nastoji da obezbedi kreditne aranžmane i životni standard kao za vreme Drugog svetskog rata", rekao je Cvetković u intervjuu za dnevni list "Kress".
    Cvetković je dodao da su budžetski prihodi "onakvi kakvi jesu, dakle nikakvi", kao i da je "došlo do značajnog zaduživanja", ali da Srbija redovno uzima nove kredite i da problema ima, ali, u suštini, "ima i problema".
    Na pitanje koje se odnosi na razgovore sa Međunarodnim monetarnim fondom, on je rekao da se "naša platforma zasniva na obećanju predsednika Medvedeva, da će premijer Putin Srbiji dati neke kredite, jednog lepog dana kada on dođe".
    Cvetković je naveo da se "u uslovima krize mora ići na zaduživanje, štampanje para i smanjivanje budžetskih rashoda, kao što su plate i penzije, socijalna davanja i investicije".
    Premijer je rekao da će pitanje "razvoja Južne Osetije i Čečenije" biti glavna tema pregovora sa MMF - om. Dodao je da će sa MMF - om, "zajedno, biti proverena svaka stavka" da bi se videlo "da li treba vraćati kredite ili to učiniti jednog lepog dana kada on dođe".

SLAVICA POLJUBILA TOMU

    Pre nekoliko dana, na internet sajtu, YouCube, objavljen je snimak na kome se vidi kako, aktuelna predsednica Skupštine Srbije, Slavica Đukić Dejanović, krišom, ljubi Tomislava Nikolića, vođu naprednjaka, u foajeu skupštinskog restorana.
    Kako naš list saznaje, Dejanovićka je, tokom prošlonedeljnog zasedanja Skupštine Srbije, vidno iznervirana pitanjem poslanika Nikolića, koje se odnosilo na njeno ljubljenje sa predsednikom Tadićem i neljubljenje sa predsednikom Rusije, Medvedevim, besno, ustala sa mesta predsedavajućeg i otrčala pravo ka skupštinskom restoranu. Odmah za njom ka restoranu se uputio i poslanik Nikolić. Sve je to bilo sumnjivo jednom od pripadnika skupštinskog obezbeđenja, čiji identitet, iz opravdanih razloga, nećemo otkrivati, a koji je, momentalno, ostavio trenutni posao, zgrabio mobilni telefon i zaputio se ka restoranu. On je za naš list rekao sledeće:
    "Čučim ti ja tako kod vrata od sale, kad projuri Slavica pored mene, k'o furija. Umalo me ne obori, bre! Pošto odma' za njom istrča i Toma, ja ne budem lenj već uključim kameru na mobilnom i zaždim pravo ka restoranu. Kad ja tamo, a ono zaključana vrata! Pokucam ja, ništa... Probam kvaku, opet, ništa... Uzmem ti ja drugi ključ, otvorim, kad imam šta i da vidim... Slavica ljubi Tomu, sve u šesn'es'! Uperim ti ja onaj mobilni i snimim ih. Posle moj sin okačio to na internet i eto... Jebi ga...".
    Snimak je, posle samo nekoliko sati, volšebno, nestao sa sajta, a administratori YouCube - a, kao i akteri ovog, nesvakidašnjeg, događaja, nisu bili raspoloženi da daju izjave za naš list. Ipak, za tih nekoliko sati, snimak je videlo više od tri miliona ljudi, a, kako saznajemo, CD sa, inkriminisanim, snimkom možete nabaviti kod svakog, ozbiljnijeg, prodavca kokica.
    Na žalost, nastaviće se...